...a ona riđa devojka iz Pančeva, još se ponekad uštine za butinu, kao tog dana, da shvati da li je java ili san ono što se dogodilo u Rimu.
A dogodilo se čudo.
Srpska plivačica Nađa Higl nije bila među favoritima za svetsku krunu. Ni posle 50 metara, ni posle 100, ni posle 150, ma ni posle 175 metara trke na 200 metara prsnim stilom nije izgledalo da je tako nešto moguće.
A onda finiš koji će zauvek ostati ucrtan u sećanjima svih onih koji su otvorenih usta gledali šta se događa u Rimu!
Amerikanka Rebeka Soni je potpuno izgubila ritam i njena suverena prva pozicija dovedena je u pitanje. Nekoliko godina kasnije, neki će američki mediji apostrofirati upravo tu trku kao razlog pada i nemogućnosti da se Soni vrati u svoj šampionski ritam koji je godinama zadavala.
Iza posustale olimpijske šampionke, bile su tri plivačice, ali ni Jukić, ni Pirs nisu u tom trenutku imale toliku dužinu po zaveslaju, nisu imale potrebnu frekvenciju, a nadasve, nisu imale Fortunu na svom ramenu. Nju je, po dugogodišnjim zaslugama kako to obično biva, zadužila Nađa Higl.
Na jedan dan, jer ponekad je taj jedan dovoljan za ceo vek.
Taj 31. jul 2009. godine, Sveti grad, najbrže svetsko prvenstvu u istoriji plivanja i zlatna medalja za Nađu.
"Čudo nad čudima, slavi Pančevo..."
